|
Ako je proleće ove godine požurilo u Beograd, uzbuđenje koje nosi leto stiglo je još pre, sa slikama Petra Omčikusa. Zreli grozdovi, sočne kriške lubenica, rascvetane ruže, uzburkani modri bičevi mora, zelene, vesele glavice kupusa... slike pune poetike i snage, razotkrivaju tajne radosti pred svakolikom lepotom života. Vazda isti odnos prema slici, strastven osećaj za boju i ekspresivni snažni namazi četkom odražavaju Omčikusov impulsivni, mediteranski temperament:
"I posle toliko godina i decenija sakupljanja, čuvanja i rasipanja strasti, posle svih iskušenja kojima je oslobađao svoju viziju, evo jednog mladog Petra Omčikusa, mlađeg nego ikad do sada, kako nam nudi čudesno zrele i uzbudljive plodove svoje slikarske prirode: ruže i raskošni plodovi samo su prividno predmeti ovog sveta koji merimo našim zemnim iskustvom. Koja neposrednost, silina poteza, sigurnost postupka! U ovim prelepim mrtvim prirodama sažeti su poetski prosjaji i na nov način utkani u temelje jednog jezika koji traje od Altamire, preko svih stilskih pokreta, apstrakcije, figuracije, ekspresionizma, novog realizma... do današnje eksplozivne dinamike, od zadarske komune, preko Pariza do Beograda i Vela Luke na Korčuli. Svetle ove slike čak i onda kad su sazdane od dramatičnog tamnog plavila uznemirenog mora i kada ljubičastozelene boje kupusa stoje naspram rumenozelenih rascvetalih ruža. Umetnička kritika, sa svojim strogim, sistematičnim formalizmom, ne može a da ne prizna kako je ovo (ovaj Omčikusov svet umetnosti) jedna moćna zasebna stilska i egzistencijalna celina unutar njegovog velikog opusa" (Sreto Bošnjak, u katalogu za izložbu "Druga mladost Petra Omčikusa").
| Petar Omčikus je rođen 1926. u Sušaku (Rijeka). Od 1937. živeo je u Beogradu i u njemu se školovao. Po završetku Drugog svetskog rata studirao je na Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Ivana Tabakovića. U vreme studentskih dana, sa budućom suprugom Kosom Bokšan, danas poznatom slikarkom, napušta Akademiju i odlazi u Zadar pridruživši se takozvanoj Zadarskoj grupi kojoj su pripadali i Mića Popović i Milorad – Bata Mihailović, a koja je izazvala znatne promene u našoj savremenoj umetnosti i ostavila dubok trag u njoj. Nakon zadarskog druženja, koje je trajalo oko pola godine, pridružuje se grupi Jedaneaestorica, i iste godine (1951) priređuje prvu samostalnu izložbu, a potom odlazi za Pariz. |
 |
 |
U Parizu je zatekao lirsku apstrakciju, akciono slikarstvo i apstraktni ekspresionizam – dominantne umetničke pravce karakteristične za to doba. Osećaj slobode da se slika drugačije, po imperativima vlastite inspiracije, ponet i stečen u "zadarskoj komuni", dozvoljavao mu je da od tih pravaca uzme onoliko koliko je bilo potrebno da razvije sopstvene vizije. Originalnošću i snagom izraza on se brzo preporučuje Parizu i uključuje u aktuelne likovne tokove. |
| "Kako vreme odmiče", zapisao je Nikola Kusovac, "on, međutim, u svoje slikarstvo sve češće ugrađuje sadržaje koji nostalgično odzvanjaju žudnjom za dalekim prostorima i slikama zavičaja, više mentalnim nego fizičkim. Napuštajući apstrakciju, Omčikus ne pravi radikalan raskid sa svojim osnovnim iskustvom slike i u figuraciju ulazi sasvim slobodno i višeznačno. Zato i nisu bitne za njegovu poetiku ni sličnosti ni razlike između apstrakcije i figuracije. |
| |
