"I dream of rain, I dream of gardens in the desert sand …" Тихо певушећи речи Стингове песме Desert Rose, путујем од Дамаска ка Палмири, кроз голе пределе Сиријске пустиње. У даљини се повремено могу назрети стада камила и убога насеља номадских племена која крстаре овим негостољубивим пределима у сталној потрази за водом.
Сиријска пустиња или Бадијат аш Шам како се зове на арапском, простире се између плодних обала Медитерана на западу и долине Еуфрата на истоку и захвата подручје данашње Сирије, Јордана, Саудијске Арабије и Ирака. Њени становници називају себе бедуинима – синовима пустиње. Велика дневна температурна колебања, ретки извори воде и врло мало растиња чине живот бедуина изузетно тешким. Али ови пустињски вукови тешко мењају своју слободу за благодети савременог начина живота. Иако сиријска влада улаже велике напоре да их стално настани, обезбеђујући бесплатан материјал за изградњу кућа као и разне друге погодности, многи од њих још увек радије живе у традиционалним шаторима од камиље длаке селећи се са места на место. Велике породице од 20 до 50 чланова махом чине мушкарци са своје по три или четири супруге и многобројном децом, а стриктна подела послова и стари обичаји задржани су и данас у овим номадским заједницама. Бедуини су иначе велики љубитељи коња и вештине приповедања, а најважније им је да буду јаки, храбри и часни. Иако тешко долазе до хране, изразито су гостољубиви и увек ће са незнанцем поделити свој скроман обед састављен углавном од пиринча и пасуља, или ће га понудити шољом чаја. У читавом арапском свету, па и међу бедуинима, испијање јако заслађеног чаја представља посебан ритуал који се понавља неколико пута дневно. | 
