|
|
"Народ који не ствара, који нема књижевност, нема чиме да оправда своје постојање. Не зна зашто га је Бог оставио ту где га је оставио. Наша велика народна поезија, средњовековно сликарство, наше задужбине – нешто је што у толиком броју не постоји код других народа на хришћанском истоку…" записао је Матија Бећковић, један од најистакнутијих књижевника савремене српске литературе.
Текст: Мила Милосављевић
Фотографије: Милан Мелка |
| Већ је речено – песник је оно чиме језик дише. Песник је медиј који што му верније служи, утолико боље за поезију…", речи су поете обимне библиографије, веома омиљеног у широком кругу поштовалаца. Књижевне вечери Матије Бећковића већ деценијама слове за догађаје који окупљају љубитеље његове поезије у великом броју, што му је донело епитет "народног песника". |
| Господине Бећковићу, шта је одредило ваш животни пут? |
| - Сваки песник има две биографије. У једној су фиксирани они датуми које сви знају. У оној другој није фиксирано ништа, и ни сам песник не зна ни ко је ни одакле је, а камоли да би то знао неко други. У оној првој се зна кад смо и где смо рођени, ко су нам родитељи, које смо школе учили, каква је била наша каријера. У оној другој ништа није познато ни извесно а камоли да за то имамо нешто написмено. Да сазнамо ко смо и одакле смо и какав је смисао нашег постојања – то је суштина песниковог позива и занимања. |
| Кад се родио као песник, то интересује и самог песника, а поготову где је родно место онога кога зовемо песничким субјектом. То је оно за чим трагамо. Унутрашњи човек и његова биографија, то је књига за коју је онај спољашњи само корица. Трагање за одговорима на та питања рукопис је наше биографије. Замишљамо да бисмо се срели са својим ликом и са својим именом тек онда када бисмо повезали све путеве којима смо се кретали, све мисли, осећања која смо имали. Одувек сам мислио да је човек оно што памти и да је у памћењу тајна нашега идентитета. Нико не памти исто из истог догађаја. Магнет на који се лепи овај или онај детаљ у човековој личности јесте оно што одлучује о нама самима. У људској историји, као и у оној првој песниковој биографији све врви од великих историјских догађаја, али, као да из ње сам живот ишчезава. У оној ненаписаној историји, као у оној другој биографији, јавља се све оно што је склоњено у страну и што је сама суштина живота. Датуми наше унутрашње стварности јесу они доживљаји који су се издвајали и постајали мотиви наше поезије. Ти мотиви могу бити веома упорни и што су упорнији и старији, то боље за поезију. Они се не смирују док не дођу до речи. Они су дубљи од нас и знају више о нама него ми о њима и зато је то наша права и једина биографија. Моја баба Јелица – Јеја имала је обичај да све што нађе тутне у џеп. С временом су јој џепови били крцати конаца и жице, федера и чивија, патрљака и крњатака од шушти и патрната. На питање шта ће јој то, увек је одговарала: "Требаће за нешто, ваљаће некоме, тражићете ви то". И заиста се догађало да се понеко за понешто што се није могло наћи нигде друго обрати баби. То се могло наћи још само у њеном џепу. Она је тај тренутак тријумфално дочекивала речима: "Шта сам ја говорила? А онда сте ми се спрдали!" Не знам ни сам када сам исто тако као што је моја баба скупљала те криве чивије почео бележити речи, слике, помисли што су се по некој својој логици издвајале из онога што сам доживео, чуо или рекао. Од почетка сам чинио то као нешто стидно и тог стида се никад нисам ослободио. Понекад сам то радио кријући. Сад се више и не кријем. Случајни саговорници се чуде а пријатељи су већ огуглали. |
|
Библиографија
Матија Бећковић је рођен 29. новембра 1939. у Сенти. Школовао се у Вељем Дубоком, Колашину, Славонском Броду и Ваљеву. Школске 1958/59 уписује Групу за југословенску и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. Бав | | |
|
|
