Андрић је многе тајне света ослушнуо још у детињству корачајући оном убогом стазом и сваки корак у животу мерио је према тој стази, осећајући слободу детињег заноса али и чамотињу и тескобу свега што је на њој расло. Јер све што стрши постаје плен невидљивих и насртљивих сила. Зато је многе страхове којих се у детињству накупио Андрић касније дозивао по мери тог заноса и тескоба из којих је у свет кренуо.
Књига "Писац говори својим делом" – мање-више познатих али и непознатих разговора са Андрићем – коју је објавио БИГЗ, открива човека монолога, мање дијалога. Ретко је давао интервјуе, још ређе изјаве или коментаре о свом делу, о догађајима и људима. Сматрао је да изван својих књига писац нема о чему разговарати. Чак се трудио да у сусрету с новинарима ништа не каже, избегавајући да упрошћава властиту поетику. Аутор ремек-дела какво је "Проклета авлија", а данас има озбиљних тумачења да је то књига о нашем Голом отоку, презирао је сва места и људе који стварају буку и галаму, поготову где нико никога не чује. Писање је за Андрића монашки позив и испосништво; он мрзи новинарска питања која сугеришу одговоре, њихову интонацију сматра насиљем. Чак се и пред питањем: "Како сте", осећао нелагодно. Није волео новинарске теорије ни високе речи поготову када, како сам вели, пишу о високој архитектури уместо о толиким кућама које прокишњавају. Избегавао је приче о актуелним политичким темама јер отворено каже да је идеологија опасна и трошна грађа, а да политика није више материјална. Другим речима – "што си више у јавности мање си свој" – каже наш писац. Поједини његови пријатељи и познаници, као што су били Дучић и Ћопић, наговарали су га да се мане тема из давних времена турске касабе и да пише о свом добу. Велики писац то одбија јер је знао да нови књижевни правци и моде најчешће одбацују прошлост и њену митологију. А времена, и прошло и садашње и будуће, увек се на неки начин преплићу и њих се писац не може одрећи, вели Андрић.
Наш нобеловац не скрива да је Србија почетком овог века највише преко културе и књижевности вршила велики утицај на његову генерацију с оне стране реке Дрине, као што их је 1914. године, како каже, "покосила и скршила толико да се никад више нисмо могли сабрати". То лето, када је букнуо пожар Првог светског рата, описује као време са укусом ватре и леденим дахом традиције на сваком кораку. Не устеже се да призна "и док нас траје ми ћемо у себи делити свет на којој је ко страни и чиме се заклињао". | 
