Најстарији и најсвечанији хришћански празник, Васкрсење Христово, симбол је победе добра над злом, духа над материјом. Васкрсење је темељ хришћанске вере, гарант остварења нада, храна љубави.

Текст: Драгана Тасић

Празник над празницима – Васкрс – дан је највеће победе која се икада збила откад је света. Хришћанство тумачи да је трећег дана након распећа (Велики петак), васкрснувши из гроба, Христос победио смрт! Тим чином он је свим људима – још од времена Адама и Еве па до краја света, подарио спасење и вечни живот! Христова победа над смрћу, људима је одшкринула врата царства небеског. Људи та врата морају отворити још на Земљи, чинећи добра дела.

Васкрс је покретан празник – једини који календар не може да фиксира. То је разлог што су се хришћани, још од давнина, спорили око датума празновања хришћанске Пасхе (Ускрса).

Када је почетком четвртог века хришћанство признато у Римском царству, поред осталих спорова решавано је и питање празновања овог најстаријег хришћанског празника. Први васељенски сабор хришћанске цркве, одржан у Никеји 325. године, решавао је и пасхални спор. Стога се одлука о датуму Васкрса може свести на четири основне тачке: Васкрс се слави након пролећне равнодневице; хришћани не славе Васкрс кад и Јевреји свој Песах; Васкрс се слави после пуног месеца (уштап); Васкрс се слави увек у недељу. Кад се стекну ова четири услова, по посебним математичким и астрономским прорачунима долази се до сазнања када у тој години пада Васкрс.

Питање различитости календара веома је старо. Скоро свака цивилизација имала је свој систем рачунања времена, "свој календар". Један од најстаријих је египатски (лунарни), а календар су правили и Вавилоњани, и Грци и Римљани, Јевреји, мухамеданци...

Хришћани нису осмислили сопствени систем рачунања времена. Они су ушли у већ постојећи цивилизацијски круг грчко-римског света, тј. Римске империје која је већ имала свој календар. Хришћани су, једноставно, прихватили оно у чему су се затекли, а то је био јулијански календар. Овај календар назван је "старим стилом", а добио је име по Јулију Цезару који је решио да реформише постојећи јер је креиран како је коме одговарало (примера ради, скраћивањем или продужавањем магистратских година вршени су разни политички маневри, па је пред крај Републике дошло до потпуне збрке).

Цезаров реформисани календар – јулијански, осмислио је египатски астроном Сосиген. Календарска година, по њему, имала је, како и треба, цели број дана (365), а свакој четвртој (преступној) години додаван је по један дан. Задржано је 12 месеци – непарни су имали 31 дан, а парни 30 (фебруар 29, а у преступним годинама 30 дана). Остале су и седмодневне недеље. Календар је ступио на снагу 45. године пре нове ере и од тада се први јануар слави као први дан нове године. Годину дана касније, седми месец је преименован у "јули" у част Јулија Цезара, а педесетак година касније, осми месец је преименован у "август" у част императора Августа. Сви месеци су данашња имена, редослед и број дана примили 8. године наше ере.

Ни овај календар није решио све муке око прецизног рачунања времена, јер би се за 128 година накупио један дан "вишка". Због тога су се померили и хришћански празници, па је измена правила изазвала жучне расправе код учених богослова. То је резултирало поновном реформом календара.